Poniznost – put duhovnog napretka

Poniznost – put duhovnog napretka

Niko ne prilazi bogu uzdignute glave, jer je Njegova svetlost tako moćna da oslepljuje. Svako se mora pokloniti pred Veličanstvenim, jer tek onda može biti uzdignut da ugleda nebesa i zvezde. Sve velike duše imaju male želje i nemaju zahteva; koračaju sa suncem koje im obasjava leđa i omeđene su veličinom vlastite senke. Nisam nikad upoznao gordu dušu, jer takve ne dosežu kvaku na mojim vratima; ona je visoko, a njihove ruke nisko. Na ovom svetu je najteže biti ponizan; na tome počiva propast čovečanstva i to je ono što ga drži u mentalnom i emotivnom konfliktu. Ego će isterati svoje, čak i kod najodanijih Bogu, jer glas uma zaglušuje moćnike svih vrsta. Da li ste svesni da se čak i najviši među vama svakodnevno bore sa bestijalnošću uma? Iskušenja su uvek prisutna i jačaju sa visinom pozicije. Razlika između sveca i običnog čoveka se ogleda u tome da se svetac istrajnije bori da glas njegove duše nadjača buku njegovog ega. Ne zavaravajte se da će vaši gresi ostati za vama kad dosegnete merdevine nebesa, jer će vas oni pratiti sve do Božijih svetova gde greh nije moguć i sva lična tama mora biti predata vatri Svetog Duha i pretvorena u pepeo. Donesite mi taj pepeo i ja ču vas njime pomazati kako biste mogli pogledati moje lice kao potpuno realizovana duša. Samo najponizniji među poniznima će ikad ugledati lice Gospoda, u molitvi, klečeći. Oni koji ponosno stoje neće videti Gospoda. On će ih zaobići poput vetra i posvetiti se onima koji kleče u Njegovo ime; dodirnuti njihova čela i uzdići ih, koračajući sa njima do reke Jordan dok sunce zalazi nad ovim svetom i rađa se u sledećem. A tamo će, ovaj ponizni sluga, biti prvi za Božijom trpezom dok svi ostali čekaju da vide ko je i ko i oni mogu da postanu.